PUN KRUG

foto: Luka Šarac

Dosta nam je fudbala, potkolenice naduvene od šutiranja, driblanja, trčanja i nagle promene smera kretanja, pa ulazimo u tramvaj da iz nehata napravimo pun krug Dvojkom. Nemamo šta drugo, odigrali smo Street Fighter na aparatićima na Kališu, devojčice neće da se ljube sa nama nego sa starijima, stariji neće sa njima, a na Soni Eriksonu ima mesta za jednu pesmu, Tiginu Sunglasses At Night i znamo je u bit, kao zlu paru. Kod Školskog ulećemo u Dvojku, glasno govorimo, pa se setimo da Kiza Kultura kaže da se to ne radi, zamislimo njegovu pesnicu pa ne radimo, prestajemo dranje i čekamo da nekom pomognemo da podigne torbu i budemo šmekeri, jako nam je to važno. Kondukterima pričamo da treniramo u GSP Poletu, zbog toga nemamo kartu, ne lažemo, ali oni misle da ne govorimo istinu. Obrnemo ceo krug Dvojkom, izlazimo tamo gde smo ušli, kod Školskog, razmišljamo da opikamo još malo fudbala, roditelji znaju gde mogu da nas nađu, bitno im je da se ne tučemo sa drugom školom, mnogi smo kukavice, ima jedan hrabar, šlepamo se na njegovu hrabrost, u stvari je talenat biti hrabar a mi ostali smo priučeni, postigli ga radom i upornošću. Duva Maestral i komšija ide niz ulicu, kao da prati pravog Boga kući, nije grbav. Krimosi obožavaju normalce, zovu nas da se družimo, očekuju da im sredimo devojčice, znamo se iz Dvojke. Često nije smešno, nego je samo kako jeste, dobro je kad jeste nego da je nešto što nije. Izbor je važniji od potrebe a slutnja bolja od pokazivanja. Ćale ima pokret rukom kojim kaže „izvoli“, pokazuje ga dok je za volanom i pušta automobil ispred sebe koj nema prednost, pustio bi ga i Prele zbog nonšalancije, gledao sam i gledao, gledao sam ćaleta i to mi je normalno. Ne ljutim se na Provinciju, što bi mi bilo ko smetao, žao mi je ako smetam, mislim nije mi žao, nego šta sad ja tu da radim. U ljubavi nema ništa bolje od jasnoće i zato puštam da me ne ljube, ljupkost je beogradska, to isto govori Kiza Kultura i štiti ljubaznost. Slušam o Krugu Dvojke, podrugljivo ga je smislio ratni režim da omalovaži ljude što misle svojom glavom u fazonu „ima vas šaka jada“. Isti film je na bioskopskom repertoaru dosta dugo. Ako se ne interesuješ za politiku, interesovaće se ona za tebe - to je bušotina, ne verujem tome, radimo 100 sklekova u četiri serije najviše, nekad u dve. Kažemo „dobar dan“ i politika kaže: kako to mislite dan, to znači vi ne volite noć, znači vaš dan je negacija noći, i kako to noć nije dobra, a šta ako uvredite ljude koji vole noć, ne možete da pričate o danu…. Radimo deset zgibova u jednoj seriji i čitamo Stilske vežbe od Rejmona Kenoa. Drugarica pozajmljuje drugoj farmerke da večeras smuva dečka, vratiće joj sutra i otići će na kafu sa mlekom, njih dve bez dečka. U meniju nema mesta za kapreze salatu ako sastojci nisu vrhunski, ako paradajz i mocarela nisu najbolji mogući da jednostavnost bude moguća, onda treba imati nešto drugo a ne kapreze, jer činioci jednostavnih stvari moraju biti moćni da bi to bilo jednostavno. Vozimo se Bulevarom uzbrdo ka Cvetku i molimo Boga da semafori ne prekinu trens u kolima, a kada ga prekinu, lik stoji na semaforu, imitira zabacivanje udice rukama u kojima nema ništa a kamoli štap za pecanje, ali ga je pogodio naš trens i spasićemo svet. Obožavamo te, brate, obožavamo ovaj trenutak, život je trenutak, pišem ga ovde da ne ode u potpuni zaborav, nećemo graditi zgrade. Tramvaj zvoni i para vazduh vlažan od tišine. Znamo se iz Dvojke.