Silosi

Ozbiljan čovek ispade dosadan čovek, a dosadno je po svemu sudeći strašni sud.

„Dobar dan svima, pisac ovde. Dobrodošli vi meni u moj mozak i oprostite što smetam“, fora je nestašnog Frederika Begbedea, francuskog literarnog šmekera. A i šmekera generalno.

Hteo sam da smislim sličnu za početak teksta, ali mi se takav pokušaj čini neozbiljnim. On je prodao foru. On je pisac, ja samo to pokušavam da budem.

Istina je, treba se izviniti ljudima ako si pisac a puštaš ih u svoj mozak. Nikad nije sigurno šta ih na tom mestu može sačekati.

Bebgbede je ovde zbog jedne važnije stvari, knjige „Čovek koji plače od smeha“, gde je dovitljivo isterao na čistinu čoporativnu potrebu da stvari po svaku cenu budu zabavne, smešne i neozbiljne. Kada kažem stvari, mislim na prilike u medijima, marketingu, advertajzingu, a najviše među ljudima koji u tom krugu donose odluke. Možda još više među generacijama koje u taj svet tek pristižu.

Svako može da se snima, što i radi. Publici je postalo nebitno ako ne umeš jasno da izgovoriš „r“ ili „l“. Neprijatan spoljašni izgled? Šta fali, ti će’ da ka’eš šta je neprijatan spoljašnji izgled. Imaš urođenu manu, albino si, po novom znači da si autentičan, aj’ pred kamere, kameru, telefon… Televizija i javno kao takvo promenili su svoje standarde, ili su ih napustili.

Počelo se s preterivanjem - moćni sportski brend reklamira patike za trčanje tako što ih nosi neko s viškom kilograma. Okej, poenta je da patike kupe i takvi, tržišna stvar, ali ponavljam - počelo je da se preteruje s takvim fazonom.

Svako može da piše, što i ne radi. U pisanju pravila ipak postoje, kakvi god da su trendovi i fazoni. Sigurno se Begbede dobrim delom baš zbog toga i izvinjava što smeta.

Tu ne možeš da napišeš rečcu „ne“ zajedno s glagolom, kao što ni „ja bi“ bez „h“ nikada neće moći da radi pos’o. Nepismeno znači neozbiljno.

Ima pisanje drugih boljki, naravno, svako može svoju priču da ispriča piscu i od toga se napravi knjiga.

Ali, poređenja radi, mada poenta nije poređenje, čovek hoće da piše - pozove pisca, čovek hoće da se snimi – snimi se sam. Neće mu se uzeti za zlo ako ne ume da govori. Štaviše, ljudi će se smejati, a to je poenta, da bude zabavno. Ovde ne mislim na smešne klipove.

Ozbiljan čovek ispade dosadan čovek, a dosadno je po svemu sudeći strašni sud. Tako ispada. Inače, Begbedeov „Čovek koji plače od smeha“ je čovek koji plače od tuge jer stalno mora da se smeje.

Fotografija koja prati ovaj tekst nastala je na silosima u Čurugu, koji su deo postrojenja gde se proizvodi hrana bez glutena. Zvali su me i rekli – hoćemo da se to ozbiljno napiše i snimi.

Ne želim ovde da prodajem priču kako sam surovi profesionalac koji zbog toga dobija poslove. Imam još mnogo soli da pojedem dotle. Želim da podvučem kako su stvari postale toliko neozbiljne da je jedan od najslikovitijih i najkonkretnijih inputa koje kreator sadržaja danas može da dobije od klijenta - hoćemo da bude ozbiljno.

Jednom sam imao mentora koji je često ponavljao kako ne postoji banalna tema, samo banalna izvedba. I od naizgled lake teme može se praviti smislen sadržaj.

Sada je klackalica na drugoj strani – ozbiljne teme se relativizuju banalnom izvedbom.

Priču valja zapisati. Pisanje i snimanje su dva neodvojiva dela jedne iste celine, ako mene pitate. Bar u našoj svesti to treba da bude tako. ’Ajde mogu da prihvatim kako realizacija ove priče otvara brojne druge teme. To ćemo idući put. Možda se do tad klackalica i vrati na ovu stranu.

Uozbiljite se, pročitajte „Čovek koji plače od smeha“ i oprostite što smetam, ovde onaj što pokušava da bude pisac.