Prava leđa

Ubismo se od toga da u životu naučimo specifično, a ne znamo osnovno. Govorim o fizičkom, mada je i psihičko u istom sosu.

"Izvini, burazeru, je l ne bi bio problem da prođem ovuda?", namigujem omalenom radniku ispred visoke ograde koja preprečuje ulicu. Raskopana je, radovi su u toku, juče je moglo ovuda da se hoda, danas ne može, a žurim na trening. Treba mi da prođem baš tim delom, ne bih išao dalje od toga, ni više, ni levo, ni desno.

"Ti si mlad, ti možeš sve", govori i pomera ogradu vrlo malo, tek toliko da mogu da se provučem. "Hvala, burazeru. Živ bio", kažem. "Ti i na Mont Everest možeš, bato...", dobacuje glasom koji udara u moja leđa. Dižem uvis desnu ruku i pokazujem palac.

Odlično zapažanje omalenog radnika, razmišljam. Prepoznao je na mojim leđima ranac za planinu. Video je da žurim, pročitao hod. Snaći će se ovaj po razrovarenoj ulici, mislim da je mislio.

I nije mi rekao da sam mlad zato što nekog starijeg ne bi pustio da prođe, nego zbog toga što veruje da mogu na Mont Everest. Osećam se uvaženim kao sumorvač iz Kjota pred čijim se debelim nogama automobil zaustavlja i van pešačkog prelaza, a u samouslužnoj prodavnici ga puštaju da pirinčane nudle plati preko reda svojim pufnastim prstima.

Treniram hodanje. Tačnije, vežbam da dobro hodam. Kada kažem dobro, mislim pravilno. Ubismo se od toga da u životu naučimo specifično, a ne znamo osnovno. Govorim o fizičkom, mada je i psihičko u istom sosu.

"Sine, pa on ne zna da hoda", čuvena opaska iz našeg detinjstva za nekog ko ne ume da igra fudbal. Ili basket. A stalno se trpa da igra jedno ili drugo, ili i jedno i drugo. Stvarno, kako se hoda? Je l znamo da hodamo i šta govorimo time što ne znamo?

Idem na trening i treniram hodanje na putu do tamo. Ruke, ruke treba da rade zajedno s nogama. Ramena neka budu opuštena, neka se pomeraju onoliko koliko im se mrda, treba im dozvoliti to.

Otkoči kukove. Ispravi leđa, najbitnije je da ispraviš leđa. Važno je da leđa budu prava. Kao da me glas omalenog radnika i dalje udara u leđa i to govori. Ne želim da ga izneverim, on bi me poslao na Mont Everest, a malo ko bi.

Imam dugačak korak, ali glava greši. Glava ide napred, previše, osećam to. Mogu da zamislim kako delujem radnicima koji su sa strane, duž razrovarene ulice. Izgledam kao neka vrana, verovatno. Sve i da mi glava ne ide unapred, ispred tela, nos mi je ispred, veliki je. Nezaustavljivo je veliki. Elem, radiću na glavi, korigovaću to, odgovaram omalenom radniku koji me je propustio kroz ogradu. Fiktivno mu se obraćam, u sebi. S nosem ne mogu ništa, niti želim.

"Gde žuriš toliko, momak?", dobacuje jedan od radnika koji nije ovaj moj radnik odozgo s vrha raskopane ulice gde je ograda postvljena jutros, nego jedan drugi. Krupniji, nije omalen. Shvatam: žurim, zato mi glava ide unapred. Čovek kada žuri, grabi glavom, barem ja. Bilo bi poželjno da malo usporim.

Prošao sam raskopani deo ulice i prilazim sali za trening. Prekoputa, čovek pere velike prozore od kafića. Ima uniformu, svoju opremu za pranje, rekao bih. Pored personalizovane uniforme, možda ima web-sajt i svoju vizit kartu: Petar Petrović, profesionalni perač prozora. Ima dobro držanje, vidim, u pristojnoj je formi. Sluša muziku dok radi, takođe. Ne bi me čudilo ako je toliko domišljat da kada pere prozore lokala na Senjaku, stavi zlatnu dršku na perač. Važno je da ne sedi, da je u pokretu. Važno je da leđa budu prava.