top of page
Search
akcijanjestefan

TAJNI AGENT


Stefan Tošović, Akcijanje
Stefan Tošović, Akcijanje

Mislim da je bio maj 2013. kada sam išao u Atinu da radim intervju s glumicom Stanom Katić. Bio sam novinar roze magazina Story. Stana Katić je bila zvezda serije Castle, a njeno srpsko-hrvatsko poreklo triger za američku produkciju FOX da je ponudi našem mediju kao dobar PR za svoj proizvod. Atina je tu upala kao evropska centrala za „američke poslove“.


Prvo koja reč o roze Časopisu i crnom Stefanu. Story je u to vreme, pričamo o periodu pre deset godina, bio profitabilan magazinski brend nemačke izdavačke kuće. Roze znači nije žut - nije se išlo đonom i tračarilo, ali se jeste prodavao i kupovao zbog naslovne strane sa Cecom, Natom, Sekom i sličnim gabaritima, uz dodatak manjih konfekcija, po mogućstvu kojom bebom i vantelesnom oplodnjom. Ili Čolom, Vladom i Radetom.


Moje priče sa glumcima i sportistima ga nisu prodavale, ali su bile potrebne. Meni je bilo potrebno iskustvo, a ovo je bio dobar put – 3, 4 intervjua nedeljno.

Ipak, kada god bi izašao novi broj, džabe što je negde unutra moj intervju s Bodirogom, povraćalo mi se.


Mučninu sam lečio krosfitom, kik-boksom, blejom u kraju i rejvom. 2012. i ’13. biće upamćene kao doba kada su u omalenom beogradskom klubu Tube gostovali DJ-evi koji danas pune festivalske poljane. Nastup Maceo Plexa u Tube-u, ili Adama Bejera do 9 ujutru na istom mestu, zajedno sa kik-boksom, imali su moć da zaboravim na Story.


Zašto sam onda radio ako mi se povraća(lo)?


Mora od nečega da se počne. Što pre počneš da radiš i uđeš u krugove, pre ćeš doći do svog kruga. Tako sam razmišljao. Pritom, bio sam dobro plaćen odmah po završetku fakulteta i uvažen među koleginicama u redakciji što je, ispostaviće se kasnije, od nemalog značaja. Ekipa je bila požrtvovana, nedeljnik je jak tempo.


Hajmo sada u Atinu.


Odlazim sam, zajedno sa nekoliko mejlova u kojima su instrukcije gde, šta, kada i kako. Prija mi da idem u toj varijanti jer tripujem akcioni film – idem da izvršim zadatak. Tajni agent. Jbg, sve je u tome kako se istripuješ, pod uslovom da zbog toga niko ne pati.


Imam pozitivnu tremu, to je valjda ono kada jedva čekaš da istrčiš na teren ili pozornicu. Ovo mi je prvi intervju po koji idem „preko grane“, kasnije ih je bilo toliko da prebace jednocifren broj, a danas ih više neće biti jer se tržište promenilo. A i ja sam se promenio. Digitalna era takve intervjue tretira kao nepotreban trošak.


Ko je bio u Atini zna da se od aerodroma ide putem koji prati obalu i more, i onda negde pri vrhu tog polukruga je centar grada. Smeštaj mi je tačno na pola tog puta, mali hotel, iza koga je divlja plaža na kojoj se ljudi pripremaju za polumaraton i puše travu. Polumaraton sam te godine istrčao u Beogradu, u vremenu od sat i 41 minut. Umesto trave sam popio Mythos pivo, a da je bilo hašiša verovatno bih uzeo koji dim.


Tu sam pojeo burger od firmine dnevnice, ostalo mi je još malo snage do spavanja, ujutru mi je zakazan intervju, a na mejl dobijam info kako će po mene doći kola tad i tad, i odvesti me u Hotel gde su Stana i FOX produkcija.


Po mene ne dolaze kola nego crna „limuzina“, možda je to bio neki Majbah, stvarno nisam poznavalac, izvinite. Voze me u luksuzni deo Atine, u neku luku, ali ne Pirej, nego mislim da je to negde između mog smeštaja i aerodroma, bliže aerodromu.


Uglavnom, shvatam da je šumica kroz koju prolazimo prokrčena baš zbog Hotela u koji idemo i da su zastave zakačene na jarbole duž puta oznaka za diplomatski kor koji mu je publika. Shvatam i da možda nije okej što sam krenuo u bermudama i starkama, ali tešim se time da je na meni košulja dugih rukava. Tripujem jahting stil. Jbg, sve je u tome kako se istripuješ, pod uslovom da zbog toga niko ne pati.


U dvorištu Hotela, na velikoj travnatoj porvšini, vidim izložbu oldtajmera. Opet, ne razumem se dovoljno dobro da bih vam rekao koji su automobili bili izloženi, ali ona moja priča o tajnom agentu počinje da dodiruje realnost.


Pride, od produkcije dobijam papir na kom pišu uputstva za intervju. Piše da imam tačno deset minuta za razgovor i da mi je zabranjeno da Stanu Katić pitam bilo šta što ima veze sa ratom u bivšoj Jugoslaviji, izbeglicama, Olujom, Beretkama


Vode me do apartmana ispred kojeg čekam da kolega iz Hrvatske završi „jedan na jedan“ sa Stanom Katić u trajanju od deset minuta. Ulazim i ne vidim Stanu ali vidim nekoliko tamnoputih muškaraca u crnom, imaju rame kao glavu od tigra, podlakticu kao veknu hleba Sava i poluprovidnu slušalicu sa spiralnim gajtanom čiji je jedan kraj u uvetu a drugi se gubi negde ispod košulje. Tu su i tri Azijatkinje sa diktafonima.


Iskezio sam se, sećam se. Nisam znao šta da uradim i počeo sam da se smejem. U tom trenutku s jedne stolice ustaje vitka smeđokosa dama, u svetloj bluzi ili džemperu, crnom šortsu, jednostavna štikla, dosta svedeno sve. Asocirala me na Vimbldon, ne znam zašto. Stana Katić.


Stana Katić i Stefan Tošović, privatna arhiva
Stana Katić i Stefan Tošović, privatna arhiva

Govorim da sam iz Srbije i grlimo se. Pričamo na srpskom o tome kako se živi u Beogradu, dok jedna od Azijatkinja nije prišla i insistirala da govorimo na engleskom, na šta joj je Stana Katić nežnim pokretom svoje nežne leve šake nežno pokazala da je sve okej.


Seli smo jedno prekoputa drugog, na stolice instalirane u sredini apartmana. „Bodigardovi“ su bili naspram mene, iza Staninih leđa, jedan je (i)stezao vrat. Azijatkinje su nas opkolile i uperile svoje diktafone u naša kolena kao da prave paukovu mrežu.


Imao sam papir s tezicama, to nisu bila pitanja nego podsetnik za teme koje bih voleo da čačnem. Gro toga morao je da se tiče serije Castle, a moj najveći izazov bio je da izvučem što više toga što nije serija nego Stana.


Razgovaramo. Azijatkinja je rekla da smo na pola intervjua, pa posle da ima vremena za još jedno pitanje. Deset minuta kao treptaj oka.


Fotografisali smo se, ponovo zagrlili i još malo pričali na srpskom nervirajući špijune koji su preživali vazduh u apartmanu.


Najlepši trenutak intervjua bio je kada počinjem da kapiram kako se Stana sprda s utegnutom atmosferom koju prave svi osim nje. Možda je pretenciozno reći „sprda“, ali je fakat uticala na to da se vilice i vratovi malo opuste. Kao da je bila na mojoj strani, iako tu nisu postojale nikakve strane, još manje suparničke, moglo bi se reći da je svako radio svoj posao, diskutabilan je možda način, ali nebitno, ja sam ovako istripovao. Jbg, sve je u tome kako se istripuješ, pod uslovom da zbog toga niko ne pati.

158 views0 comments

Recent Posts

See All

Comments


bottom of page