VERTIKALA

„Dijagonala je nešto što se nakrivilo. A vertikala je ono što stoji pravo.“

„Pričaš kao Hemfri Bogart. Onako kul. Kameno“, govori mi devojka koja stoji pored mene na šanku. Upoznajemo se, praktično.

„Šta pričaš, običan sam, kao bilo ko drugi“.

„Ma nemoj, imaš preko metar devedeset, dugu kosu… Sav si mi običan.“

Gleda me kao neku retku životinju u kavezu. Naručujem dupli espreso u koji ne stavljam šećer.

„Moj glas liči na onaj od Patrijarha Pavla. Nazalni je. Neki kažu da govorim kao Cane iz Partibrejkersa. Za kosu mi se činilo da mi prekriva predug vrat. Mislim da si u zabludi“, uzimam prvi gutljaj kafe.

„Uz svoje ime pominješ dva čoveka za koja smo svi čuli, uvažavamo ih, a kažeš da si kao bilo ko drugi.“

„Samo kažem šta mi ljudi govore.“

„Baš bih volela da budem tako obična“. Okreće se se preko levog ramena, pogleda u vrata kafeterije, pa vrati pogled na mene.

Uzimam drugi gutljaj kafe.

„Reci mi, ti, vretenasti, kako da se u predelu mog abdomena pojavi ona linija paralelna sa preponom. Ono što zovete kosi trbušnjak.“

„Jesi li sigurna da ti je to neophodno? Tvoja radoznalost je seksi“, neposredan sam.

„Ali hoću tu crtu“, insistira.

Koju crtu, pitam se. „Mogu li da ti ispričam priču o Jovanu“, pitam.

„Smesta“, kaže.

„Jovan je jednog jutra odvajao sredinu avokada od kore. Nije mu baš išlo. Deo mu je pao na pod. Iznerviran, popio je grčki jogurt. Žurio je na trening. Jučerašnjim nije bio zadovoljan. Zaboravio je nakon njega da popije mericu glutamina. Još mu je mama Snežana, sinoć, bacila u đubre dva filea oslića, misleći da ih neće jesti, a on mu se radovao. Uglavnom, jedva je čekao novi trening da popravi stanje stvari. Jovan je bio član grupe „Jak zbog nje, slab na nju.“ Misli se na teretanu, ne na devojku. Za devojku nije imao vremena. Uzimao je za značajnije to da iskleše triceps kao holivudski glumac.

Izađe Jovan ispred zgrade i čeka da se na semaforu pojavi zeleni čovečuljak. Prilazio je motor. Fluoroscentno zeleni. Vozi ga Siniša, član grupe „R1 il’ nijedan“. Yamahin motor. Išao je velikom brzinom ka semaforu, bez namere da prikoči. Prednja guma mu naleće na tamnosivi kamenčić. Gubi kontrolu i pada…“

„I?“

„Motor je, klizeći po afaltu kao pak za hokej po ledu, pokosio Jovana na semaforu…

„I?“, opet pita i gleda u šoljicu da vidi je li mi ostao još koji gutljaj kafe.

„Nema ’i’, ovu priču volim da ispričam svakom ko nije zadovoljan svojim linijama na stomaku.“

„Čekaj, je l se ovo stvarno dogodilo?“

„To je u ovom trenutku manje važno“, uzimam šoljicu pa je vraćam na sto. Želim da poslednji gutljaj ostavim za kraj priče.

„Hoćeš da kažeš kako treba da idem ulicom sa strepnjom da će me nešto pokositi?“

„Samo mislim da ti žudnja za kosom linijom na stomaku možda nije potrebna.“

„Kakva linija mi je potrebna?“

„Vertikala.“

„Kakva vertikala“, ironično se smeje.

„To je ono suprotno od dijagonale“.

„Ne pravi se pametan, lepo te pitam.“

„Dijagonala je nešto što se nakrivilo. A vertikala je ono što stoji pravo.“

„Ništa mi nisi rekao.“

„Bitnije je da imaš vertikalu u umu, nego dojagonalu na telu. Vertikala je da budeš iskren prema sebi, srećan zbog ostalih. Da se šališ na svoj račun. Vertikala je da budeš što jesi, ne što bi drugi da budeš.“

„A Jovan i Siniša? Je l imaju dijagonalu ili vertikalu?“

„Jovan bi je imao da je bio nežniji prema svojoj devojci nego prema tricepsu. Siniša isto, da je otišao i razgovarao sa njom, umesto što je besan seo na motor.“

„Ostaješ pri tome da si kao bilo ko drugi?“

„Izvini, umoran sam.“

„Od čega?“

„Od objašnjavanja. Ti si i dalje seksi tako radoznala!“

Uzimam poslednji gutljaj espresa.