WIMBLEDON

Wimbledon, Akcijanje

“O, vi, koji ono što je najuzvišenije i najbolje, tražite u dubini znanja, u vrevi delanja, u tami prošlosti, u lavirintu budućnosti, u grobovima ili iznad zvezda! Znate li mu ime? Ime onoga što je jedno i sve? Ime mu je lepota.”, Fridrih Helderlin.

Lepotom zovem Vimbldon. Tamo mi sve izgleda lepo, iako nisam bio. “Bićeš”, kažu. A dok ne budem, hajde da vidimo kako je. Kopka me kulturološki i ambijentalni deo priče. O sportskom je sve rečeno: Novak Đoković!

Zovem akcijaša Pepea. Nekada uspešan junior, sada sportski fizioterapeut i osteopata, Predrag Marjanović je na ovogodišnjem Vimbldonu bio u timu našeg tenisera Lasla Đerea, zadužen za fizičku spremu i oporavak.

Ono što mu ne piše na akreditaciji, a mogu ruku u vatru da stavim kao i brojni sportisti/rekreativci kojima je uspešno sanirao povrede: Pepe je momak odgojen na merilima sportskog džentlmenstva. Njegovi stavovi neretko zvuče kao zdrava gledišta lika iz nekih zaboravljenih vremena. Ponašanje mu je odmereno kao bespilotna letelica modelirana da ne pogreši. Čini mi se da je takav i Vimbldon.

”Ovde sam bio pet puta, prvi 2007. Tada sam sa bratom bio na letnjem teniskom kampu u Oksfordu. Sve je izgledalo grandiozno, sa velikim brojem ljudi, gužva na sve strane. Danas, 15 godina kasnije, zajedno sa činjenicom da sam posetio sve gren slem turnire, shvatam da je Vimbldon, u stvari - mali. Mali u poređenju sa drugim velikim teniskim takmičenjima. Ali je zato i najuređeniji. Doveden do perfekcije”, kaže.

Okej, znači nisam se istripovao. Što u izlogu, to i u radnji. Tačnost engleskog sportskog događaja nije samo forma, nego i sadržaj. Lepo. Ali hajde da razradimo perfekciju. Šta ona podrazumeva?

“Izuzetna organizacija. Zaposleni su savršeno obučeni za zadatke koje treba da ispune. Istrenirani su za svoj posao, edukovani, lepo odeveni: stare nošnje, tvrda kragna, cipele sa visokim sjajem. Jasno i glasno pozdravljanje. Svuda smernice i uputi. Čak i ako ne znaš kako da se ponašaš, atmosfera će te naučiti”, opisuje.

To jasno pozdravljanje mi se sviđa. Psihologija verovatno ima odgovor zašto mi se to sviđa, možda u tome čuči nešto militantno, vapaj za ne odsluženim vojnim rokom, ali da ne pridajemo značaj mojoj šizofreniji, hteo sam da kažem kako ne volim mutavo držanje, a na Vimbldonu je jasno držanje i zato ga volim, iako nisam bio, ali Pepe je bio pa ga slušam…

“Asocijacija na ovaj događaj su mi dva slova T: tradicija i trava”, podvlači. “Nije previše originalna konstatacija, ali to je zaista tako”, dodaje. “Trava na Vimbldonu uzgaja se i održava tokom cele godine. Juče je, nakon finala, uništena od igranja, već danas se skida i kreće proces postavljanja nove. Tokom cele godine se ulaže u terene, čiste se, obnavljaju i unapređuju”.

Predrag Marjanović Pepe, pepetherapy

Kao što divlje biljke istovremeno mogu biti i lek i otrov, tako se i britanski pristup stvarima od kulturološkog značaja može tumačiti i kao arogantan i kao profesionalan, kako se uzme. Kao što se i odnos Britanaca prema Đokoviću može tumačiti ovako i onako, ali to ovde nije tema. Tema je lepo.

“Ovo im je jedan od najznačajnijih sportskih događaja, gde nastoje da opravdaju sve ono u šta žele da veruju o sebi samima. Vimbldon je stvar prestiža, gospodski događaj. On treba da prikaže britansku kulturu, što mu, ako mene pitaš, polazi za rukom”.

Jedna od tekovina vimbldonske tradicije je neposredan odnos igrača i publike. Ranije je to podrazumevalo ubrizgavanje prepoznatljivog britanskog humora i sarkazma u svaki meč. Vremena su se promenila, sada je na prvom mestu bezbednost i zaštita igrača. “Obezbeđenja je ne mnogo, nego previše”.

Marijan Vajda (levo), Pepe (sredina), Ivan Lendl (desno)

Ipak, van domašaja publike, iza scene, neguje se kult druženja. “Bivši teniseri, legende ovog sporta, kao i aktuelni takmičari, dostupni su za članove ostalih timova, barem kada je reč o razgovoru, ili onome što Britanaci zovu small talks. To je i normalno, imajući u vidu da delimo iste prostorije za ručavanje, oporavak, trening…”, opisuje.

I? Ko je kakav lik?

“Imao sam priliku da razgovaram s Ivanom Lendlom, slavnim teniserom, koji je jedan od najzaslužnijih za to da igrači uvrste kondicione treninge u svoj plan. Pre njega, tenis je percipiran kao tehničko-taktički sport. Sa Lendlom je to postao i sport snage i izdržljivosti. To je, između ostalog, bila naša tema za razgovor”, bravo Pepe, mislim.

U zapisnik neka uđe i utisak o Centralnom terenu, kojem su domaćini turnira ovoga puta obeležili 100 godina bivstvovanja. “Fascinantno je da neko pre jednog veka uspeo da napravi takvu građevinu. Kao amfiteatar je. Čak i kada sediš na mestima koja su najudaljenija od terena, imaš osećaj da si pored igrača. Neverovatna akustika. Ne samo da se čuju zvuci koje prave loptica i reket, nego doslovce i disanje igrača”, dočarava.

vimbldonske jagode

Iza kulisa je i mnogo toga ne tako gospodskog, ali to nije stvar Vimbldona nego profesionalnog sporta generalno. Ponavljam, ovde ćemo lepo. I slatko. Kao vimbldonske jagode. “Postoji nekoliko verzija priče o divljim jagodama. Od toga da su ih jeli pripadnici britanske aristokratije kada su išli u lov, do toga da su teniseri, ranije, na Vimbldonu, jeli dosta voća. Verovatno je najrealnija priča da je tokom juna i jula sezona jagoda u Engleskoj. Stvarno su kao sa fotografije”, oblizujemo brke.

Pored jagoda, Vimbldon je poznat i po pimms-u, sodiranom piću.

Dok ne odem, slušaću. Čisto belo: beli sport, bela vest, bela reportaža. Dovoljno. Hvala Pepe!