Kiflice

Rešio sam da treniram mozak. Kažu da se to radi isto kao i sa telom - naprezanjem. Trideset dana, svaki dan, pisaću rečenice, spajati ih u celine i objavljivati ovde. Bez čvrstih logičkih opruga. Biće to dnevne crtice. Bez reči stići do reči. Imam bojazan da se ne pretvore u groteskni kolaž, ali sumnja je ovde dobra stvar. Sigurno u sebe je samo poštansko sanduče. Danas sam prolazio pored radnje sa domaćim kiflicama. Na samostojećoj tabli ispred ulaznih vrata, belom kredom preko tamnozelene površine napisano je: - Kiflice moje mame -. Otvaram analizu komunikacione poruke: da li je šalje vlasnik lokala ili šef kuhinje? Ako je reč o nekome od njih dvojice, jedan bi trebalo da bude potpisan: Kiflice moje mame, kuvar Arsa. Često se naš najbolji dijalog u toku jednog dana baš i desi sa vrelom kiflicom. Sa morskom soli s vrha njene korice. Sad kako je zahladnelo, slušam Skihshape. Od mirisa trošim Pierre Guillaume Paris - Le chant des sirenes. Danas je prvi oktobar i navršava se 11 meseci od pada nadstrešnice u Novom Sadu. Žešći napad stvarnosti. Čuješ, kiflice moja?

1. oktobar, 2025.

ilustracija: Aleksandar Vasiljević