MNOGO GREŠIM

Ne ubije nas greška nego njeno ponavljanje.

Umem da „pljunem“ čoveka kog ne poznajem. Bude mi dovoljno što neko pravi izbore koje ne gotivim i ja ga ocrnim.

Često ostavim ton iz kog bi se moglo zaključiti da mi retko ko odgovara. Svakom nađem manu. Pokušavam da saznam zašto?

Bio sam prvak Evrope u karateu sa deset godina. Mislio sam da će u nastavku mog života to svi znati i poštovati, da je važno. Očekivao sam.

Odrastao sam u centru grada, u društvu starijih kojima svako ko nije iz našeg kraja nije dovoljno dobar. Stasavao s drugarima koji nisu izašli iz zemlje zbog sankcija. Oni su nam bili uzori, vitezovi i prinčevi tame.

Mrzelo se sve što je nepoznato. Strah od nepoznatog rešavao se nasiljem. Prebiješ onog kog ne poznaješ. Ne žalim se što je tako, samo kažem kako je bio. Dobro da je prošlo bez straobalnih posledica.

Postojalo je nepisano pravilo da ko nije vodio ljubav sa devojkom na Kališu nije deo ekipe.

Proglašen sam za najperspektivnijeg učenika u školskom pamfletu objavljenom za malu maturu. Izabrali su me i za najšarmantnijeg, ali da ne bih osvojio dve „titule“ ova druga dodeljena je Ježu. Mislio sam da će u nastavku mog života to svi znati i poštovati.

Jedinac sam, nisam imao starijeg brata da mi lupi ćušku i kaže da se ne zanosim. Kapiram da je za te „finese“ zadužen burazer, roditelji imaju krupnije brige tokom vaspitavanja.

Društvo me je odobravalo. Dopadao sam se devojkama, imam dokaze u leksikonima. Postojalo je nepisano pravilo da ko nije vodio ljubav sa devojkom na Kališu nije deo ekipe. Bio sam u ekipi. Mislio sam da će u nastavku mog života to svi znati i poštovati.

Završio sam Petu beogradsku gimnaziju kod Tašmajdanskog parka. Na času fizičkog vaspitanja nose se baletanke, latinski je jako težak. Teške su i druge gimnazije, ali ne, ne toliko kao Peta, moš’ misliti.

Diplomirao sam novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Profesori su umeli da nam kažu kako smo mi budući novinari, a oni sa drugih fakulteta to nisu i niti će biti.

Prešao sam grad uzduž i popreko, što zbog sporta, što zbog rejva, što zbog druženja. U mnogim krajevima imam poznanike, da ne kažem prijatelje. Mislio sam da je to važno.

Iskompleksiran sam, kao što je svaki muškarac iskompleksiran.

Zadovoljan sam mnogo više nego nezadovoljan, imam kosu nemam bubuljice, imam visinu nemam plombe, ali sam i dalje iskompleksiran. Jedino što mogu je da to ostavim kod svoje kuće. Ali često pođe sa mnom napolje. Da ga se ratosiljam ne mogu. Ali probaću i hoću.

Ovde ne želim da budem ex pušač koji svima govori da batale pljuge, niti bivši alkholičar koji se okrenuo Bogu. Od Dalaj Lame sam daleko.

Samo kažem da znam da grešim. I nije potrebna nikakva mantra sa istoka ili zapada da bih toga bio svestan. Dovoljno je nešto zdravog razuma, a toliko valjda imam.

Zadovoljan sam mnogo više nego nezadovoljan, imam kosu nemam bubuljice, imam visinu nemam plombe, ali sam i dalje iskompleksiran. Jedino što mogu je da to ostavim kod svoje kuće. Ali često pođe sa mnom napolje. Da ga se ratosiljam ne mogu. Ali probaću i hoću.

Priznajem koji i kakav krst nosim, zbog čega sam iskompleksiran i zašto to nije lako promeniti. Priznanje je valjda startna pozicija za promenu.

Desi se da ljudi prokomentarišu „promenio si se“ u želji da to zvuči kao nešto loše. „Znam ja njega iz srednje on je bio…“. E baš takve komentare imam i ja i ne želim više da ih imam. Na šta bi to ličilo da se od srednje škole nismo promenili.

Mnogo grešim. Ali ne ubije nas greška nego njeno ponavljanje.